Шестомесечно чудо у пеленама и памучној „зеки“ у мом наручју драло се и плакало из свег гласа. Носао сам га по соби већ више од пола сата, благо љушкао, љутито га опомињао и преклињао, тихо звиждукао или нежно тепао. Ништа није вредело. Била је ово само још једна ноћ у низу, када је наше првенче, наш дика и понос, наше „пиле, душа, мед, шећер“  плакало бесомучно из ко зна ког разлога. Потпуно заменило дан за ноћ. Док ја дању напорно радим, он спава сном анђела и праведника, а кад на мене дође ред за то креће ноћни „провод“. Да не грешим душу, буде паузе, задрема у наручју, али чим буде спуштен у креветац, аларм креће поново. Да не грешим душу, жена мог живота га прихвата чешће него ја, да не грешим душу ускачу и ташта и таст, али да не грешим душу „ноћни терор“ траје од првог дана доласка из породилишта.

Када ми је жена мог живота ономад рекла да је трудна и да ћемо имати бебу, срце ми је поскочило од радости! А коме и не би? Волимо се и желимо децу. Осећао сам велико узбуђење што ће се родити мали ја или мала она. Замишљао како ће изгледати. Нисмо желели да знамо пол детета, нека буде шта буде – биће наше и биће вољено.

Пратио сам промене „другог стања“ и трудио се да будем добар муж, да јој олакашавам и да јој будем подршка. Није то нека ВЕЛИКА  мудрост. Жене имају тај „код“ материнства у себи, имају и мајке да их посаветују, гинекологе који све то знају. На нама мушкима је само да СТВАРНО разумемо то „друго стање“, јер дефинитивно оно то и јесте!

И све је прошло добро. И порођај и продужени боравак у болници због појачане жутице, крупна беба била…БАШ! И ја поносни и радосни отац, са много исцепаних кошуља и прилично мамуран сутрадан.  Ничим се не разликујем од милион других свежих очева, који УСТВАРИ немају појма шта их чека!

И даље сам био срећан и даље ми је срце играло од радости. Али то је срце и то сам ја и моје срце. Оно је знало и осећало. Проблем је била глава. Глава још увек није разумела шта се ТО стварно десило. Нешто живо је спавало (или плакало) у кревецу у соби, нешто живо је требало хранити, пресвлачити, купати. Нисам од мушкараца који „не зна по кући“, коме је стран усисвач, крпа, судови…учествовао сам у свим пословима без пробема…али ОВО?! Ово је било нешто друго. Плашио сам се да пресвлачим бебу, да покушам да је окупам ни говора, бојао сам се да је подижем из кревеца правилно да водим рачуна о положају главе… Као да нисам био спреман за то да будем отац, родитељ, да имам дете…а опет волео сам га пуним срцем. И трајала је та збуњеност, несналажење и страх. Чак сам понекад и мрзео себе. Како тамо у филмовима они очеви буду к’о неки Супермени, као да су целог живота били спремни да буду отац?!

А онда сам, баш ове ноћи док је шестомесечно чудо у пеленама и памучној „зеки“, бесомучно плакало, схватио. Лакше је мамама…лакше је жени мог живота. Оне имају 9 месеци предности у односу на нас очеве. Тачно онолико времена колико беба проведе као део њиховог бића и тела. Не правдам нас. Само тражим разумевање за нас ћалце непрофесионалце. Јер шта смо друго него аматери, када одједном право „ниоткуда“ у наше животе упадну мали, смежурани дрекавци, који постају све што нам у животу треба и све што ћемо једног дана бити. Јер та мала чудовишта су увек и заувек оно по чему ће нас памтити. Ми ћемо бити оно што су она.

Шестомесечно чудо у пеленама утихну за моменат, погледа ме у очи, дубоко уздахну и поклони ми најчаробнији смешак на свету. Помислих…ма може ћалац овако још пет ноћи! А онда смешак нестаде и крете нова тура плакања…Држ се ћале!