Ја сам Миша Глиша. Ja сам супер херој. Управо сам кренуо да направим суперхеројско дело! У томе ће ми помоћи моја другарица Ленка Суперменка.

Не верујете ми да сам супер херој? Не личим вам? Доообро. Знате ли и да међу вама овде има суперхероја? Наравно да не знате, суперхероји се врло добро крију. Погледајте другаре око себе! Сигуран сам да их међу вама има много!

Нити ми је Миша име, нити ми је Глиша презиме. За ту збрку крива је једна Ленка, помало мама и тата, а мало више баба и деда. Сестра ми ништа није крива, осим што је жива јер ме СТРАШНО нервира. Она има 14 година. Иако је само три године старија од мене има собу дупло већу од мене. Мама каже да је то тако јер је она СКОРО девојка. Баш ме занима да ли ћу и ја имати већу собу када будем СКОРО момак?!

Право име ми је Милорад. Признаћете да је то помало велико име за бебу каква сам био, а и сада за ђака петог разреда кога зову Глиша. Баба је највише крива јер је она ЗАХТЕВАЛА да се зовем к’о деда. Деда ништа није захтевао, али није ни рекао нека не мора, чак му се и данас смешка брк када му кажем да не волим што се зовем тако ВЕЛИКО као он. Тата је како каже пристао због мира у кући , а мама је како каже пристала због тога што је ОДМАХ знала да ће ме она звати Миша,  то јој се свиђало. Тата каже да је то због тога што се њена прва љубав тако звала, мада мама то не признаје. Ја не знам да ли то име волим или не волим. Када ме неко од деце пита како се зовем и ја кажем-Милорад, погледају ме зачуђено као да би рекли  маааа ти ме зeзаш!?! Зато радије и увек кажем да сам Миша. Као што рекох Глиша ми је надимак.

Као мали нисам разумео шта је то надимак, мада је сестра покушавала да ми да неколико као Пеза Пекмеза, Клинац Палачинац, Бата Смлата, Миша Пиша, Бата Замлата. Мене је све то увек нервирало јер сам мислио да ће ми то бити нова имена и презимена. А мислио сам тако јер је она са тих три године предности увек имала у мојим очима велики углед и све сам јој веровао. Као што сам јој дуго веровао да ме није родила наша мама, него да су ме оставили испред врата у плетеној корпи, па се мама сажалила и узела ме. Покушао сам да јој узвратим истом мером. Звао сам је Сека Зека, Сеја Теја, Сестра Свеска. Нисам био вешт као она, па се она и није нешто нервирала.

Тих година сам и постао супер херој. Једном смо сестра и ја направили неки неред, али су мама и тата грдили само њу, јер она је велика, а ја сам мали и онда она мора да води рачуна о мени. Сестра се онда наљутила на мене и направила се као мртва. Говорила је затворених очију ја сам мртва ти си крив за то, ја сам мртва твоја сестра и све тако некако. Ја сам се страшно уплашио и тада сам пожелео да будем супер херој и да јој спасим живот. Не знам ни како ни зашто дошло ми је да је боцнем прстом у стомак, ваљда да видим хоће ли се мрднути. То сам и урадио. На моје изненађење то је помогло! Засмејала се и отворила  очи и погледала ме и рекла ма нисам блесави један! Али ја сам ЗНАО да сам јој ЈА спасио живот када сам јој додирнуо стомак! Када се вратила из мртвих плакао сам дуго. Нисам смео ништа да кажем мами и тати јер сам се плашио да ће сестра опет да умре. Ипак нисам био сигуран у боцкање стомака прстом, уствари и нисам желео да то опет пробам. Шта ако не успева сваки пут?! Али ми се допала идеја да ЈЕСАМ супер херој који МОЖЕ да је спаси ако опет умре.

Наредних година сам вежбао то моје суперхеројство.

Са 5 година сам спасио једног великог мрава који је упао у барицу и однео кући да га осушим феном. Мрав се није померао јер се нагутао воде а онда се мало скврчио од врућег ваздуха и мало ми је мирисало на ћевапе, али се бар није удавио. После сам га изнео напоље и спустио у траву. Остао је тамо да лежи непомичан на сувом. Сигурно је отишао негде жив и здрав!

Деда ме је са шест година научио да хватам муве ГОЛИМ рукама. Он каже су пецаљке за муве за кукавице и да није фер према мувама, јер онда оне немају никакву шансу. Прави јунак муве хвата голим рукама. Још ми је рекао да је хватање мува важан посао у кући јер оне слећу свуда на прљаве ствари и онда могу да загаде храну коју једемо. Онда ми је показао како да наместим длан на столу и како да се примирим док вребам улов. Нисам знао шта тачно значи вребати , али сам претпоставио да је то вештина супер хероја. Онда ми је показао како да брзим покретом шаке покупим муву у длан. То сам вежбао цело после подне и резултат је био да у кући није била ни једна мува. Ипак сам био милостив и све сам их сакупио на гомилу и сахранио у дворишту испред куће. Супер херој над слабијима треба да буде сажаљив. Само тако остаје супер херој.

Једном је тата решио да поправи водокотлић у купатилу. Нас двојица смо били сами код куће. Са кљештима је нешто радио око оног вентила у зиду. Ја сам му помагао јер ми је рекао да мушко у кући мора да зна понешто и да поправи. Одједном је тај вентил излетео из зида и из рупе је почела јако да прска вода као велики водоскок! Тата је нешто опсовао и бацио алат из руку. Схватио сам да је велика опасност наступила. Покушао је да врати онај вентил у зид, али му није успевало и вода је прскала на све стране. Врло брзо је био скроз мокар. Викнуо је да мора да зове комшију Перу у помоћ, а онда мени рекао:

• Мишо, стављај прст овде брзо!!!

Ја сам ставио прст у ону рупицу и водоскок је престао. Онако мокар тата је рекао:

• Идем да зовем комшију Перу. Држи тај прст у рупици и шта год да се деси и колико год да ме нема, МОЛИМ те не плаши се и не вади тај прст одатле!

Питао ме је сме ли да ме остави и хоћу ли се плашити. Рекао сам му да нећу, а у себи сам помислио да је то прави посао за супер хероја, да спаси кућу од поплаве. Не знам колико га дуго није било, али ја прст нисам вадио иако ме је много тога сврбело, иако ме је мало болео врх прста, иако сам и ја био мало мокар од оног прскања воде. После су дошли тата и комшија Пера, рекли ми да извадим прст и поправили ту рупу и ту воду. Онда ме је тата пресвукао и рекао комшији:

• Ништа не би било како треба да поред мене није био мој Миша, мој јунак! Ма какав јунак! Херој!

Свима је после испричао како сам спасио кућу од поплаве, а ја сам први пут добио потврду да ЈЕСАМ супер херој! Када га је мама питала па колико сам то био сам у купатилу, ја сам рекао да сам био три сата! Они су се смејали, а ја сам знао да је то од среће што имају супер хероја у кући.

Увек идем са мамом у супермаркет и онда заједно доносимо то што смо купили. Онда она када уђе у кућу гласно каже и не знам зашто гледа у тату:

• Шта бих ја без мог хероја Мише? Не би имао ко да ми помогне нејакој да све ово донесем!

Онда њеном супер хероју направи кремпите. Само не знам зашто онда и тата хоће да их једе? Мисли да ће и он тако постати суперхерој?

Када деда каже,  ја му купим новине, а баби УМЕМ сам да скувам кафу. Она каже да је то најлепша и најукуснија кафа коју пије. Ако то није супер херојство, ја стварно не знам онда шта је?! И умем да читам оне мрље у шољици када се кафа попије и осуши. Баба ме учила како се талог кафе у шољи промућка, како се три пута руком преврнута шољица прекрсти  и каже три пута кажи не лажи.

Пертле сам научио да везујем са 5 година, а од истих тих година идем САМ у продавницу преко улице да купим шта треба сваки дан. Тета у продавници ме увек пољуби, да чоколадицу и каже:

• Родила мајка јунака и правог мушкарца да јој помогне! Нико нема оваквог комшију као ја, сам носи пуну кесу намирница!

Деда ми је рекао да прави јунаци никада не смеју да се уобразе и да су БАШ зато јунаци што су скромни. Мени то баш није било јасно и питао сам га шта значи уобразе.

• Уобразити се…то ти је делијо мој када упропастиш образ јер мислиш да си неко и нешто. То какав си треба други да мисле и кажу, а не ти сам о себи.

У првом разреду на рекреативној сам у соби код девојчица ухватио великог скакавца и избацио га кроз прозор. Супер херој не убија слабије и мање од себе. Уствари прави супер херој НЕ УБИЈА никог! Само свакоме да до знања да НИЈЕ ЛЕПО плашити девојчице.  Оне су пре тога вриштале и цичале. После су осталим девојчицама причале како сам храбар. Ја сам се понашао хладнокрвно јер нисам желео да се уобразим. То да није лепо плашити девојчице ме је деда научио. Он каже да су девојчице бољи људи од нас мупкараца. Ја сам то скроз разумео јер су девојчице у одељењу пажљивије од дечака и са њима СВЕ можеш да се договориш. Ако не можеш онда буде како оне кажу.

У другом разреду сам САМ путовао аутобусом код оне друге бабе у Ужице. Тата ме је СТАВИО  на аутобус, рекао возачу да не смем на паузи да излазим из аутобуса, а у Ужицу ме је сачекала баба на станици. Успут сам читао стрипове и УОПШТЕ се нисам плашио! Ни мобилни телефон нисам имао. А током пута ми се није ни пишкило! Мада сам и за то имао резервни план као прави супер херој. Попио бих сву воду из флашице и пишкио бих у њу. Срећом није ми се какило, па нисам морао да смишљам шта бих, јер ево ни данас не знам.

У трећем разреду сам САМ ишао градским аутобусом, три пута недељно, 15 станица до болнице где сам морао да радим неке вежбе за очи, имао сам СТРАБИЗАМ. Видео сам дупле слике јер су рекли да ми једно око ШЕТА и могао сам да гледам разроко, а онда да вратим очи на нормално. Ја сам био сигуран да је то суперхеројски дупли вид којим видим боље него ОБИЧНИ људи. Наочаре које сам носио тада су ми тај вид појачавале, сигуран сам! Да није тако не бих научио да читам са 5 година!

На крају четвртог сам научио да пливам у дубоком без пераја и нисам се више плашио воде и дубине. Били смо на летовању са учитељицом као за крај четвртог разреда. Као мала беба сам се давио у плићаку јер нисам умео да устанем и нагутао сам се воде. Од тада сам стално сањао да ће ТА вода у мору да ме прогута или НЕШТО из те воде. За то су ми требала ДВА суперхеројства. Једно за снове, друго за пливање. И треће да због Ленке скинем пераја и запливам са њом ка бовама. Ја сам СМЕО и ја ЈЕСАМ пливао поред Ленке.

Пре поласка у школу нисам могао себи да смислим прави суперхеројски надимак. А онда је надимак супер хероја нашао мене. Запамтите, не постоји прави супер херој ако нема суперхеројски надимак.

Када сам био мали, пре првог разреда, био сам баш мршав. Није помагало ни када она друга баба из Ужица дође код нас на месец дана и преузме кување од маме и почне да ме тера да једем оно што она скува.  Није мама лоше кувала, него је та баба МНОГО добро кувала и месила пите и колаче. Али колико год ја јео ништа се то на мени није видело. Ноге и руке су ми биле мршаве као грисине. Баба је била сигурна да имам глисте у стомаку. Мене је то толико препало да сам у вецеу загледао оно што остане иза мене у веце шољи не бих ли видео те глисте. Деда је рекао да би ме ваљало водити на пецање јер носим мамце са собом. То га је БАШ забављало и смејао се док је гладио дуге бркове. Тата ништа није рекао а мама је само преврнула очима. Овако. Али да се вратим на моје глисте.

Такав, са МОЖДА глистама у стомаку сам дошао први дан у школу. Било је топло и мама ми је обукла нове бермуде и кошуљу. Када сам се погледао у огледало сам сам себи заличио на две грисине из бермуда и две грисине из кошуље!

Мама је рекла да јој морам бити леп први дан у школи и ја сам решио да јој будем леп. Тата је обукао одело, мама неку лепу хаљину на туфне, а била је и код фризера. Деда је извадио хиљадарку, гурнуо ми паре у горњи џеп и рекао да данас постајем човек. Баба је обрисала сузу, а онда лизнула палац и обрисала ми неку мусавост на образу.

Испред школе је било много деце, а још више мама, тата, баба, деда, тетки, стрина и остале многобројне родбине

Учитељица за коју су рекли да је моја је прозивала имена деце. Када је прозвала моје име стао сам поред једне девојчице јер је њу прозвала пре мене. Онда је учитељица рекла да станемо тако у паровима. Рекла је и да се упознамо с својим паром и да пружимо једно другом руку за руковање. Девојчица је рекла да се зове Ленка. Ја сам рекао да се зовем Миша. Погледала ме је од главе до пете, насмејала се и рекла. Па ти си Миша Глиша! Миша као чича Глиша! Али ниси чича, значи…ти си Миша Глиша!

Ја нисам знао да ли да се буним или да ми буде драго. У том имену Глиша није било ништа ружно, а опет нисам знао да ли ме девојчица завитлава или ми даје комплимент. Деда ме је учио да сваки прави мушкарац мора да препозна када му девојка даје комплимент јер оне то ретко раде. Али ме није научио како да знам ШТА је комплимент. Пожелео сам и ја да њој дам надимак. Али ко уме да сложи реч уз име Ленка?! Нисам хтео да се обрукам као са сестриним надимцима па сам прећутао. A гледао сам је и зато што је имала лепе рупице на образима када се смеје, а није имала предња два зуба што није кварило лепоту рупица. Само је мало више шушкала, што јој је БАШ слатко стајало.

И тако, од Милорада, великог имена за малог дечака, тог дана сам постао Миша Глиша. Ускоро су ме сва деца у одељењу тако звала и ја сам се навикао, јер најбоље име за супер хероја је оно које му дају они који живе поред њега.

А сада супер хероји Миша Глиша и Ленка Суперменка држећи се за руке,  иду да ураде једно суперхеројско дело. Бака Нади са шестог спрата треба помоћ у набавци намирница. Видимо се другари и доооообро се погледајте, ја сам већ видео међу вама много супер хероја. Кад будем оснивао тајну суперхеројску дружину, потражићу вас!