Знате ли ви друштво ко од родбине најлепше воли дете? Не знате? Е па ја ћу вам рећи! Тетка! Ко има тетку тај је срећан човек. Мислим, има ту међу родбином још ок ликова, али знате већ како умеју да смарају. Те штипају за образе, те ти се уносе у фацу са оним чувеним ијааааааааааааа колико си порастао…прави момак. А кад почну она, по њима духовита питања о девојкама…чиста гњаважа. Ма знате на шта мислим.

Е па моја тетка Гоца је прави краљ! Кад ме види, лепо ме брате загрли и пољуби и дода нешто као ево га најзгоднији даса у фамилији, чувајте се девојчице! Ја се као отимам из њеног загрљаја и као нећу да ме грли, а уствари ми прија. Мислим, не бих ја то признао ником, поготово не оним алапачама из мог разреда, али вама смем, ваљда неће оне чути. Морам да вам све овако кажем како је, због оног што хоћу да вам испричам и да вас питам шта да радим, јер нисам паметан. Не само да нисам паметан него сам потпуно одлепљен за једном девојчицом и треба ми помоћ….савет. Како да поново пронађем једну Ану? Али да кренем редом…

Та моја тетка Гоца живи доле на мору и ја свако лето одем код ње. Добро и теча је ту, који је скроз готиван лик, али помало чудан. Па знате ли ви да он већ 20 година живи на мору, а последњих 15  се није окупао у њему!? Питам га ја , па што се бре течо не купаш у мору, а он каже ма пусти сине, варљиво је то чудо….док је мени чврстог тла под ногама све је ок!

Њих двоје немају деце и капирам да је можда то разлог што мене тетка толико обожава. Добро, ни ја немам мајку па смо таман! Ма, мислим имам је, али је она пре 10 година, када сам имао четири отишла од оца, уствари од нас двојице и ретко је виђам. Тако да капирам да је то скоро као да је немам. Тетка никад не прича о њој иако јој је рођена сестра. Само понекад каже…разумећеш Мићо мој кад порастеш. Иначе, ја нисам Мића, али она то тако нежно каже да мени просто буде жао што нисам Мића.

Него да се вратим на тему. Као што рекох сваке године одем код њих двоје на море и будем тамо по месец дана! По цео дан на плажи, увек имам неко друштво и добар провод. Тетка све учини да се осећам као краљ! Меси пите, колаче, торте и не смара ме да било шта морам. Некад јој помогнем па одем до продавнице или ољуштим кромпир када ми прави пире који обожавам. Учи ме да сецкам лук, чистим шаргарепу или спремим запршку. И тада се нас двоје баш лепо дружимо. Каже она да прави мушкарац мора знати од свега помало, па и по кухињи да буде вешт. И каже да су такви мушкарци уствари прави мачо мушкарци. Мени то ништа није било јасно, али сам чуо да девојчице воле те…мачо мушкарце. Видео сам ја да девојчице из разреда све нешто листају те часописе са сликама неких младића и смејуље се нарочито ако је неки на слици без кошуље. И видео сам те слике. Све неки са мишићима.

Једном сам је док смо заједно љуштили кромпир питао шта она мисли о тим мачо мушкарцима. Каже она па знаш ли ти Мићо мој откуд тај назив? Наравно, ја појма немам. А она настави…па од речи мачор. Мачори пред мацама фркћу, праве се опасни, важни и  кул како би ти рекао, а уствари фолиранти. Ја се замислио па је питао а што то неко не објасни то мацама…мислим девојчицама? Она се насмејала па каже…то је немогућа мисија, јер оне не верују док се не опеку на вруће млеко! Потпуно ме збунила о чему ми то причамо? О мацама или девојчицама?! Куцнула ме песницом у браду и рекла…Ма Мићо мој све ти је то исто!

И тако ја кренем тај дан на плажу и све не знам да ли да ја будем ја или тај мачо-р…На путу до плаже увек свратим до пекаре, купим кроасан и смажем га успут. Е ту у пекари почиње моја мука због које ми треба помоћ. Стојим ти ја тако испред витрине у пекари и меркам који ћу кроасан кад у стаклу као у огледалу иза себе видим…Два модра ока, три плаве коврџе, четири трептаја дугих трепавица и осетим бар пет мојих срчаних удара. Чуо сам ја раније од неких да постоји љубав на први поглед, али ми то било смешно. Сад ми није било до смеха. Коме је до смеха кад му срце прескаче, а колена клецају. Окренем ти се ја да видим да ли одраз стаклене витрине вара или је то стварна девојчица и постанем и останем одлепљен до данас. Одраз у стаклу је НИШТА, наспрам стварности иза мојих леђа! Девојчица лепа као сан! Пожелех да сам као неки онај мачо из часописа и го до појаса са мишићима да се и она одмах заљуби у мене. Али ништа од тога. Би ми жао што имам на себи само бермуде и мајицу, још нека скроз безвезе. Она ме кратко погледа оним модрим очима, насмеши се и од пекара наручи два парчета пице…али на енглеском! Ем лепа, ем зна енглески! Ајој…а ја тројку имам из енглеског! Кад је излазила из пекаре, још једном ме погледа и оде низ улицу. Мачо мушкарац се обрукао у мени. Ни мишића, ни раскопчане кошуље ни енглески.

Одем ти ја на плажу да чекам друштво. Не прође много времена ето ти ње. Сама дошла на плажу! А ја ни да мрднем ни да писнем ни да ми падне на памет било која реченица на енглеском. Не знам како да јој приђем да се упознамо!!! Па све нешто у воду улазим тако што скачем најлепши скок на главу, па све као знам да пливам делфин стил, па роним толико дуго да хоћу душу да испустим под водом. Ништа не вреди! Она чита неку књигу и не погледа ме! Али не би труд без награде…Док сам седео на плажи на пешкиру, наравно окренут ка њој, задува неки ветар одједном, сам га је Космос послао, подиже њен пешкир и баци га тачно на мене. Ето прилике за мачо мушкарца! Победим ти ја тај страшан налет ветра и изборих се са нападом пешкира…и сав важан, удахнутог ваздуха у плућима ( да заличим на оне мишићаве), приђем до ње и дам јој пешкир. Захвали ми се она и насмеши опет оним модрим очима.

Како смо почели да причамо немам појма нити се сећам. Знам само да смо седели два сата заједно. Шта сам причао не питајте. Ни шта ми је причала исто. Ошашављен од њене близине добро је и да сам пут до куће погодио.

Да скратим. Од тог дана, тојест вечери па до краја мог боравка на мору, следећих десет дана се нисмо одвајали. И сваког дана сам све више био онај мачо! Заједно били на плажи, заједно увече шетали ривом. Вечери су биле онако баш посебне. Мазнуо сам течи неке кошуље да нико не види и све их носио до пола раскопчане…користио неки његов парфем из купатила. На риви сам јој куповао сладолед, на обали јој показивао како се праве жабице од белутака по површини мора…чак сам за њу освојио  једног плишаног меду пуцајући из оне пушке. Из мора јој изронио морску звезду и пар шкољки. Споразумевао сам се са њом и рукама и ногама. А највише гледајући оне њене модре очи. И видео сам у њима да јој се свиђам. Није лоше било бити тај мачо! Наравно да сам је пратио до куће увече. То раде прави мушкарци. Видео сам у филмовима. И видео сам да се најчешће тада мушкарац и жена пољубе. И било је тако као на филму. Једне вечери сам је и пољубио. После нисам спавао целе ноћи. А сутрадан био поспан. Да…кад си прави мушкарац, онда због девојке мораш бити и ненаспаван.

Тетки сам све испричао. Смешкала се и загрлила ме и рекла да сам ја за њу прави мушкарац јер умем и по кухињи, а и са девојкама. А онда из кесе извукла две беле ланене кошуље, оне праве морске, купила их за мене и рекла да су ми оне лепше од течиних. Наравно да је она видела да сам му мажњавао…

И онда дође последњи дан мог боравка. Кажу маторци да у животу ништа није случајно и ја сам се баш уверио у то. Није случајно што се место у коме живе тетка и теча налази у заливу у облику потковице. И није случајно што се њихова кућа налази на једном крају те потковице, а место одакле полази трајект за град и аеродром на другом. Преко воде нема много, али около наоколо читав километар! И није случајно што су тај дан били на послу и тетка и теча, па сам се сам спремао за повратак. Све смо се договорили. Знао сам сам све. И трајектом и после до аеродрома који је близу луке. Тетка ме изгрлила и изљубила и мало засузила што идем, а ја сам само мислио хоће ли Ана доћи да ме испрати, а нешто ме у срцу тиштило. Све је било спремно, узех торбу, на папиру написах мој број телефона да дам Ани да може да ми пише и стрпах је у џеп.

А на риви гужва. Гомила људи шета. Нема сунца данас па нико није на плажи. Стигнем ти ја до луке. Ана је тамо. Ћутимо и гледамо се. Све бих нешто рекао, али ни на српском не знам како, а камоли на енглеском! О кнедли у грлу која ми не да да пустим глас и да не говорим. А она ме гледа оним модрим очима и само трепће. И мени се трепће јер ми нешто очи влажне. Ваљда од оног ветра што је дувао. Одједном осетим како ми нешто ћушка у руку. Погледам…папир са бројем њеног телефона. Завлачим руку у џеп да јој дам мој папирић, држим га у длану, кад одједном поред мене излете тетка Гоца! Изашла са посла да ме загрли и провери да ли сам све понео и да ли ми је авионска карта на сигурном? Авионска карта?!?!? АВИОНСКА КАРТА!!! У глави севну слика карте која стоји на комоди у кући поред врата да је НЕ ЗАБОРАВИМ!

У секунди крећем у трк! До поласка брода има десетак минута. У трк около наоколо ривом. Гужва је. Једва избегавам људе. Чврсто стежем у шакама папириће са мојим и Аниним бројем телефона. Немам кад да их ставим у џеп. Сударам се са људима. Псују ме и вичу на мене. Не знам да ли стижем. У једном моменту падам од судара са неким човеком. Из шаке ми испада Анин папирић. Немам кад да га тражим. Ко без душе улећем у кућу, узимам карту и трчим назад. Плућа ми се распадају од напора. Видим у даљини трајект који само што није пошао. Опет се сударам са људима. На пар стотина метара видим тетку и Ану како ме бодре да стигнем. Тетка је стала на онај мост који се подиже на крми брода и не да им да га подигну да би кренули. Улећем ко без душе на брод. Он полази следеће секунде. Пењем се на палубу, немам даха. Гледам преко палубе тетка и Ана ми шаљу пољупце. Успео сам! Стигао сам! Ово могу само прави мушкарци!!! А онда отварам чврсто стегнуту шаку…у њој је мој број телефона за Ану. Њен папирић је остао негде на риви…Стојим на палуби брода који ме полако односи кући. Машем Ани и вичем бројеве…оне записане на папирићу…али ветар мој глас носи ка пучини.

И онда ја…прави мушкарац…мачо мушкарац…седох на клупу и исплаках се. Од недостајање Ане које ме чека. И како и где сада да пронађем Ану опет? Да ли мачо мушкарци плачу? Кажите ми ви…Ево и сад ми влажне очи. А нема ветра.