Учитељ сам. Животном случајношћу и избором школе током несретног експеримента са усмереним образовањем, средином осамдесетих година прошлог века. Са 17 година сам уписао Педагошку академију у Београду. Уписао и завршио две године средње и две године више школе. Ако је избор школе била случајност, онда је избор животног позива био свесна намера. Као и жеља да се касније током живота дошколујем до дипломе мастера. Имао сам више година стажа него колеге, са којима сам студирао, година живота. Предивно искуство у коме су они мени дали колико и ја њима.
Учио сам се занату од колега са којима сам имао прилике да радим. Како од оних квалитетних, тако и од оних других. Срећом од ових првих много више. Учио сам и од деце, можда подједнако као од колега.

Био сам и технолошки вишак, додуше као млад учитељ, напуштао просвету, решен да се бавим нечим другим. Али и то „друго“ су била деца и жеља да им се одрастање учини лепшим. Срећом по мене, вратио сам се свом животном позиву. Сматрам да не постоји новац који може да ми надомести срећу и задовољство које доживљавам док испред себе имам тридесетак пари очију нетремице загледаних у мене. Бити модел и узор будућим инжењерима, докторима, правницима, мајсторима свог заната, а пре свега добрим и поштеним људима је непроцењив дар. Не постоји креативнији и лепши посао од учитељског. Чиста уметност. Обликујете живу материју, а иста вас воли и памти цео живот. Који уметник може тиме да се поноси?
И данас учим о послу. И учићу до последњег дана, оног једног, када дође време за пензију. Учим на сваком кораку, широко отворених очију према животу. Само тако могу укорак са модерним временима од којих узимам најбоље и комбинујем са вечитим вредностима васпитања и образовања насталим кроз векове.

Редови које следе су кратки одломци из једне велике приче о деци са којом сам био дарован да радим. Та велика прича је недовршена, уједно и бесконачна, као и наредне генерације оних који су наша будућност. Ми смо оно што ће они бити.