Драги родитељи,

Први дан првог разреда се дешава једном у животу сваког детета. 

Много пре самог момента поласка у школу детету тај дан често помињу и одрасли. Већина деце осећа свесно да се нешто „крупно“ мења у њиховим животима. То није далеко од истине. Обавезе детета и очекивања најближих се повећавају. Може се десити да све те промене неповољно утичу на емоције деце, или евентуалну успешност у школском раду. Зато су први дани , недеље и месеци, школовања врло битни у животу детета и у том периоду родитељи и учитељи морају блиско сарађивати, а све у име добробити детета.

– Првих дана првог разреда пажљиво пратите упутства учитеља. То је особа која је најважнија у животу вашег детета оног момента кад изађе из вашег дома.

 – Чувајте ауторитет учитеља, као што ће и учитељ чувати ваш. Ви сте најближи и најважнији сарадници у    процесу одрастања вашег детета.

– Учитељ је ваш сарадник на васпитању детета,  ви његов на образовању детета. Само заједно и усклађено можете постићи успех.

– Детету помозите да се снађе у многобројним обавезама које мора да упозна и испуни. Заједно са њим купујте основни прибор за школу, увијајте уџбенике и помозите му да их упозна и разликује, дозволите му да бира увијаче, налепнице, ако уме да пише нека само напише своје име и презиме.

– Свакодневно разговарајте са дететом о догађајима у школи. Питање: „Како је било у школи“, није питање које ће помоћи детету, превише је опште и неразумљиво. Дете ће одговорити: „Супер“, и ту се разговор завршава. Питајте га…са ким се играо на великом, одмору, о чему је учитељ причао, које боје је била мајица (кошуља) коју је носио, који уџбеник сте користили на часу, да ли се због неког догађаја смејало…итд. На тај начин „проћи ћете“ већи део радног дана, а у исто време вежбати дететову меморију и вештину запажања, па ће се дете лако сетити и шта је учило на часу и шта је учитељ задао за домаћи задатак.

Већ у првим данима почните да стварате „навику места“ где ће дете радити задатке код куће. Деца воле познато окружење и ритуале који претходе одласку на рад. Помозите му да усвоји нови ритам радног дана, у коме ће увек у исто време извршавати своје обавезе. Организовано време и простор и чврсте тачке „ослонца“ детету ће помоћи да боље успостави радне навике и брже се осамостали у раду.

Немојте седете поред детета док ради дoмаћи задатак. Будите присутни, радите нешто „своје“ и пратите „ситуацију“. Подржите га вербално, охрабрите, мотивишите. Ако је му је баш потребна помоћ седите кратко, објасните и вратите се вашим „обавезама“. Не дозволите да постанете дететов „роб“ у изради домаћих задатака. И будите захвални „до неба“ ако вам дете каже: „Не знаш ти то…учитељ је рекао тако и тако…“ Нека дете и није у праву, став да задатак треба урадити како је „учитељ рекао“ је вредност сама по себи.

Врло је важно поновити све разговоре са дететом о безбедности приликом одласка до и повратка из школе, о људима које може срести успут, о саобраћајним опасностима, о местима где је безбедно прећи преко саобраћајнице, свакако најбоље познајете своје дете па ћете и знати колико детаљно да приђете овој теми.

Детету објасните да су људи који раде у школи његови највећи и набољи пријатељи, а на првом месту учитељ. Шта год да се важно деси, потребно је о томе да обавесте учитеља. 

 У последње време се, оправдано, много прича о насиљу у школама, али смо сви препаднути том појавом и бригом за нашу децу, заборавили да постоје и дечија неопрезност у игри и дечији несташлуци. Борите се одлучно против оних који уче децу: „Ако те неко само пипне, одмах му узврати!“ На тај начин такви родитељи „дају у руке“ малом детету преопасно оружје. Деца су мала и не умеју добро ни да процене ситуацију у којој их је неко можда ненамерно гурнуо, а ни којим интезитетом треба да „врате“. „Враћање“ ударца увек само додатно отежава ситуације у којима деца улазе у озбиљније сукобе. Учите дете да разумно процењује ситуације и да се највећи број конфликата међу децом може решити мирном путем. За остале, ту су учитељи и целокупно особље школе које је обучено да реагује у ситуацијама појава вршњачког насиља. 

Никада немојте заборавити колико је доживљај света и међуљудских односа код детета субјективан. Ни многи одрасли нису савладали вештину објективности, а како би ти могло дете од седам година? Сваку ситуацију ће вам описати из потпуно личног угла, а поготово ако је у питању неки несташлук у коме је учествовало. Из мањег или већег страха да ће бити грђено или можда кажњено, своју улогу у „ситуацији“ ће потпуно разумљиво максимално минимизирати! Зато је важно да, када вам прича неки догађај из поменуте категорије несташлука, или кршења правила понашања у школи, поставите моћно питање: „А шта си ти урадио у том моменту (како си реаговао, шта си рекао, итд) и наравно да проверите аутентичност приче код учитеља, другова и осталих учесника. На овај начин ћете вежбати објективност код детета, јер ће оно знати да му нећете безрезервно веровати. Ако се и деси да је негде „заобишло истину“ немојте га грдити, кажњавати, већ установите због чега се то десило, да избегне да каже истину. 

Првих дана првог разреда будите детету највећа подршка у толико нових ствари, навика и обавеза које мора да испуни. Будите ведри мотиватори и запамтите да се детету дешава нешто што можда и није желело, а то је да од првог дана првог разреда почињу да постоје многе ствари које „мора“ и које су му можда тешке.

Чвршће и одговорније успоставите ритам дана, са све захтевима о времену када се иде на спавање током радне недеље, а када викендом. Направите организацију дана у односу на викенд и радне дане. Викендом омогућите детету релаксацију од школе и обавеза, али немојте пропустити да и тада одвоји неко време које ће посветити вежбању или довршавању радова за школу. 

Последњих година, па и деценија, углед учитеља и наставника је мало по мало веома успешно урушен. У стручност, у просеку најобразованијег дела нашег друштва, се највише сумња. Узрок се налази у томе што су родитељи презаштинички настројени према свом детету. Сасвим погрешно сматрају да ће дететов живот бити успешнији, лакши и лепши, ако им све у животу буде доступно, ако је све „атракција и акција“ и ако могу да имају све што пожеле. Појава „плишане педагогије“ која је усмерена само на то да буду испоштована права детета, а не помиње се да и дете као свако људско биће има и своје обавезе, додатно је отежала рад просветних радника. Заборавили смо, као друштво, на све  истинске вредности традиционалног васпитања, а нисмо заправо усвојили праве вредности модерног васпитања, него смо направили неку мешавину „свачега и ничега“ због кога трпе највише управо сама деца. 

Са друге стране, занимање просветног радника је постало нежељено, како због изузетно лошег економског положаја, тако и због непоштовања саме професије. Млади не желе на учитељске факултете. Не заборавите да оно што данас уложимо у нашу децу можемо „узбрати“ тек за 25 година. И не заборавите – Ми смо оно што ће наша деца бити. Само ће нас по томе памтити.