Учионица је место учења животу – учитељ је уметник задужен за то

• Хиљаду малих и великих храбрости потребно је детету током одрастања да би постало вредан и частан човек. Научити оно што не зна, урадити оно што не уме или никада није пробало, успети у нечему у чему није вешто, рећи истину и када после тога следи мала непријатност, прихватити одговорност за грешку.

• Бити учитељ значи бити професионалац, мајстор свог заната, у коме морате препознати све „утабане стазе“ доброг васпитања и образовања деце. Али свој занат и усавршавати. Имати много стрпљења за децу и чекати да вам се открију у свом пуном сјају. Опраштати им ситне грешке одрастања и бити модел за углед.

• Родитељи имају право да буду несавршени. Они су мајстори неких других заната, својих професија или хобија. Деца нису „под обавезно“ њихово „мајсторско писмо“. И зато учитељ мора имати још више стрпљења да их разуме и научи како да својој деци дају најбоље од себе. Наравно, мора постојати жеља код њих самих да питају, науче, посаветују се. И њима опростити кад погреше.

• Прави учитељ прво воли посао који ради са децом, а онда кроз тај посао заволи и упозна дечију душу.

• Увек буди искрен са децом. Не плаши се да покажеш емоције. Нека буду изражене, пуне контраста. Тако ће те најбоље разумети. Ако си љут – нека виде љутњу. Ако си срећан – нека исијава из тебе. Не збуњуј их емоцијама које не разумеју. И увек им говори како се осећаш и то тражи и од њих.

• Шали се са децом, играј се са њима. Игра је Божији дар учења животу.

• Деци откривај чудеса која нико други не може, мала и велика. Ниједан мобилни телефон, ни интернет ти не могу бити конкуренција. У њима сви имају све исто. У теби је разлика, коју имаш само ти.

• Децу ослушкуј, поштуј као одрасле особе. Загрли кад им је потребно, изгрди кад заслужe.

• Децу воли онаква каква јесу, јер нису она крива за своја несавршенства.

• Буди нежан према деци, али и строг кад треба. Попуштањем им не чиниш услугу.

• Учи их љубави, разумевању, емпатији и другарству.

• Уметник си кога уметничко дело памти целог живота, па и једног дана када те више не буде било. То је привилегија коју ниједан други уметник нема.

Једини курикулум који ти треба је да ђаке научиш да су ПАР У КЛУПИ дечак и девојчица, да је ДРУГ најважнија особа у школи, да је мање важно колико је 54 + 29 или 5 × 3 од тога КАКАВ СИ ДРУГ, да чаробне речи МОЛИМ, ХВАЛА, ИЗВОЛИ, ИЗВИНИ, МОГУ ЛИ покрећу свет, да смо сви ИСТИ под капом небеском, да је ружна НАМЕРА страшнија од ружне речи, да је ЗАГРЉАЈ најјаче оружје другарства, да је школа место учења ЉУБАВИ, да је ВЕЛИКИ ОДМОР важан као и било који час у учионици, да свако од нас у џепу има чаролију по имену МАШТА, да је слађе ПОДЕЛИТИ ужину него је јести сам, да је везати пертлу другу доказ највећег ДРУГАРСТВА, да осмех и лепа реч не коштају ништа, а вреде читаво БОГАТСТВО, да ЧИТАЊЕ лепих прича и песама оплемењује душу и мисли, да је СМЕХ здрав и лечи све, да ПОШТОВАЊЕМ маме, тате, баке, деке, брата или сестре и остале многобројне родбине поштујемо себе, да је могуће видети ЗВЕЗДЕ и по дану ако верујемо да постоје да бисмо их досегли, да УМЕМО, ЖЕЛИМО и МОЖЕМО да се разумемо и када различито мислимо, да ЗАЈЕДНО и СЛОЖНО можемо СВЕ!