Сваки учитељ, наставник, има 40-очасовну радну недељу. Дакле 8 сати на дан, пута 5 дана, једнако је 40 сати. Сваки учитељ је дужан да на почетку школске године потпише листу послова које ће обављати и на основу које ће добијати плату. Ако имате опис послова за 40 сати, радно ангажовање вам је 100%. 

На тој листи су побројани послови које радите: непосредан рад са децом у настави, припрема за исти, сарадња са родитељима, вођење педагошке документације, учешће у раду стручних тела, писање и прегледање контролних вежби, дежурства итд, замене, итд. 

Често људи кажу, лако је вама 4 часа и кући! Није баш тако, али истина је да уз добру организацију можете боравити у школи на послу  мање од 8 сати дневно, али је исто тако истина да „посао носите и кући“. И једино у нашем послу, по успешном завршетку четвртог разреда и приликом „предаје пројекта“ колегама у старијим разредима будете награђени понављањем, како разреда тако и посла, тј. враћају вас у први разред! И све је то ок и поштено, такав је посао и то је то.

Али се мислима враћам на онај „чаршаф“ од табеле о четрдесеточасовној радној недељи и опису послова. Поготово на онај део који вам „носи“ највише сати-непосредан рад са децом у настави. Годинама имам дилему да ли се у тај опис послова рачуна и (помножено са бројем деце у одељењу, оквирно од 25 до 30):

– везивање и рашчворавање пертли,

– третирање огреботина антисептиком и лепљење фластера, плус тешење

   расплаканог детета,

– поправке патент затварача и копчи на ранчевима,

– отварање лизалица, сладоледа, флашица воде,

– опомињање да се вежу пертле, умију мусава уста, оперу прашњаве руке, 

  упашу панталоне, покупи прибор попадао по поду,

– бодрење/тешење/ грљење,

– држање марамице на носу у циљу издувавања истог,

– скупљање заборављених ствари под клупом,

– опомињање обуци се хладно је/раскомоти се вруће је,

– провлачење кроз шибље иза ограде да се дохвати лопта која је прелетела

  преко,

– јурење и хватање и нежно поступање са псом луталицом залуталом у

  школско двориште, БАШ када су деца на одмору, а пола би се играло и

   јурцало са њим, а пола бежи и вришти јер се боји,

– опомињање да се склоне са јаког сунца

– опомињање да се склоне од велике баре (јер где је бара + дете то мора да се

  заврши мокро),

– одговорити на, отприлике, стотинак питања дневно,

– одговарати на питања: зашто комарац зуји, сунце залази, где се завршава

  дуга, зашто киша пада, где оде дан када дође ноћ, зашто мама плаче кад

  сецка лук, да ли је даље небо или је дубље море, како звезде не попадају са

  неба, како рибе дишу под водом, зашто пчеле не једу мед кад је сладак, да

  ли знам да данас мама и тата славе годишњицу брака, зашто меда спава

  зимски сан, а зека не, што су нестали диносауруси, како да ме Петар заволи,

  како то дође зима, где је крај света, што су убили Бамбијеву маму, да ли Бог

  постоји, како су то људи настали од мајмуна, како је то свемир бескрајан,

  где спавају ветрови, зашто маћеха није волела Снежану, како то не постоји

  највећи број, зашто се каже зека пије водицу, да ли је јачи алфа мужјак или

  вук…

 Једном је једна инспекторка била на мом часу. Била је задовољна, али је мало имала примедбу на структуру часа. То вам је оно, уводни део, најава наставне јединице, главни део, активност деце, активност наставника, завршни део…итд. Све деца одрадила лепо, прштало од активирања деце на часу, урадили брдо задатака. Али ето…мало сам гњавио са уводом и збрзио сам завршни део. Како и да га не збрзим када сунце упекло у учионицу, деца једва чекају да јурцају по дворишту. А и огладнела…Као она куца у Павловљевом огледу. Како буде пола десет пре подне или пола четири после подне и време за ужину, прораде им оне прождрљиве пантљичаре у стомацима. Ни мањих стомачића ни већих пантљичара. Све сам је лепо ја саслушао и уважио њено мишљење, а онда јој показао малог Немању у првој клупи.

– Колегинице, видите оног маленог тамо? Е, он уме да се укаки на часу. Превари се јадно дете, мисли само ће да тртне мало, кад оно…унереди се до колена. Е тад ја морам да измислим разлог да га изведем из учионице, да га одведем до тоалета, да нико ништа необично не примети, да га скинем и оперем, ( још би ме неко могао „оцрнити“ за непримерено понашање према детету, а алтернатива је да унеређен чека врло дуго, тако да за мене она и не постоји),  док упоредо телефоном зовем родитеље, а знам да им треба најмање деведесет минута да стигну са посла из центра града, у сред «шпица», да га некако средим и сетим се ко би у боравку могао да има бар доњи део тренерке на зајам, да га задржим негде да сачека родитеље и да све то прикријем од остале деце. А онда и да унеређене гаћице и тренерку спакујем у неку кесу да предам родитељима кад дођу. Е, тада, а и УВЕК можете ту Вашу структуру часа да окачите…!

То је најпристојније што  сам умео да јој кажем. А хтедох је упитати где да упишем све ове послове око њега и хоће ли ми држава платити за те отежане услове рада? Или ће ме питати за структуру часа? Да им кажем онако како бих најрадије, ни најмање фин!!!

Срећом, није се жена бунила ни приговорила.

Да се вратим на структуру, али оне о радној недељи. Можете ви господо додавати обавеза или смањивати плату…небитно. Нити икад можете дописати све, нити ме икад толико мало платити колико ја могу и хоћу! А образ је ваш, ја знам где је и какав је мој. Тридесет пари очију сваки дан гледа у мене. Али буквално.