Живот је пун малих чудеса…за оне који верују у њих.
Данас, идем Сењаком ка кумовима на славу. Ходам лагано, дан је иза мене дуг и напоран. Како је ред, носим кесу са малим даровима домаћинима. Међу њима «Мушки дневник», кума ће се обрадовати. Спуштам кесу на зидић да пошаљем поруку. Завршавам и пакујем телефон у џеп. Право ниткуда гласић поред мене проговара:
-Свиђа ти се мој уквас?
Окренем се лево-десно, кад поред себе угледам девојчурка од 3-4 године како ми између малог тропрста показује неку ситну жуту ђинђуву. Њу за руку држи бака која се смешка. Схватам та ме пита за украс, али не уме да изговори лепо глас “р”. 
-Свиђа ми се, цврчку мали…прелеп је!
-То ми поклонила двугавица Зока. 
-Ма сав је диван и најлепши!
-А види нацвтала ми и цветић на вуци…
Показује ми надланицу са нацртаним цветом са круницом и листићима.
-А ко је Зока?
-Она је моја васпитаЋица! Како не знаш Зоку?!
-Јаоооооооооо Зока…па како је не знам. Она је најбооооља васпитачица на свету.
-Ахам. Јесте…
А онда ми сину мисао…Спуштам се до ње и отварам длан.
-А види шта ја имам? Видиш ово сјајно зрнце песка на длану? Видиш како се пресијава? Као твој украс што ти Зока дала.
Девојчурак се нагну над мој длан и загледа пажљиво
-Ахам…видим га.
-Е то је чаробно зрнце. Поклањам ти га. Оно испуњава жеље.
Спустим длан на њен и она га брзо склопи да јој зрнце не побегне.
-Видимо се лепото мала.
-Ахам…видимо!
Док је одлазила чујем како шапуће баки…
-БАКО…ПА ОН ЈЕ ЋАРОБЊАК….!
Насмешен настављам даље посебно дарован овим чудом. Мислећи о томе скренем улицу раније и не будем сигуран да сам погодио пут до кумова. Окренем се и видим човека капом на глави иде ка мени.
-Извините да ли је ово Битољска?
У моменту док ми одговара…
-Не није, ово је Сењачка улица…
Примећујем специфично шушкање у изговору. Не може бити!!!???
А онда га и препознајем. Човек због кога сам као момак висио на «Маракани», плакао и викао, радовао се и туговао. И бескрајно желео да га сретнем, видим уживо…сам Бог му није био раван…Чаробњак…
Владимир Петровић Пижон.
Скоро 40 година је моје зрнце жеље путовало, да би ми остварило жељу. Управо овог јесењег и помало сивог дана. А опет препуног боја, због два чуда у размаку од два минута.”